Impresionizam

NASTANAK. 
Iako je u predmetnom pogledu nastavak realizma, impresionizam uspostavlja
nov odnos prema svetu. Slikari se više ne zadovoljavaju preobražavanjem
i razvijanjem tradicionalnih formula, kao što su to činili
neoklasicisti i romantičari, već tragaju za novim načinom vizuelnog
izraza. Iz tog novog načina proizilazi i nov odnos prema predmetu. U
početku je impresionistiki postupak bio analitički, ali ubrzo mrlje
čiste boje počinju da brišu uobičajeni izgled predmeta. Od
impresionizma počinje eksperimentisanje sa predmetom, koje se nastavla
do naših dana. 

KARAKTERISTIKE. 
Glavna razlika između slikara impresionista i realista, čiji su radovi ponekad
bili veoma slični, tiče se načina rada. Dok su realisti dovršavali
platno u ateljeu nakon skica urađenih na otvorenom i radili na platnu
sa pripremljenom smeđom podlogom koja je njihovim slikama davala
jedinstven štimung, impresionisti su koristili belo grundirano platno i
obično, mada ne uvek, čitavu sliku radili u pleneru. 
Spontan odnos prema svetu, a ne određen odnos prema jednoj, uglavnom evropskoj,
kulturi, kao što je bio, recimo, odnos neoklasicista prema antici, ili
romantičara prema Šekspiru i gotici, omogućio je impresionizmu da
koristi likovna iskustva svih, a ne samo evropskih stilova. Nije
slučajno da su se impresionisti divili japanskim drvorezima - estampama
- i japanskoj umetnosti uopšte. Susret umetnosti Dalekog istoka i
impresionizma odlična je prekretnica u svetskoj istoriji umetnosti,
prekretnica koja je počela da ostvaruje ideju o tome da je umetnost
sredstvo komunikacije svih naroda, bez obzira na njihovu nacionalnu
umetnost i tradiciju. 
U suštini, pojava impresionizma se podudara sa trenutkom kada je izvan
naučnih krugova prihvaćeno Njutnovo otkriće spektra i njegov zaključak
da je bela svetlost sastavljena od boja. Bilo je potrebno 150 godina da
jedno naučno saznanje postane deo opšteg iskustva. Impresionistička
slika je impresija - rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o Sunčevoj
svetlosti i predmetima obasjanim njome. 
Saznanje da je svetlost sastavljena od boja, da u njoj nema bele i crne, već
samo toplih i hladnih boja kojima je moguće izraziti svetlost i senku,
našlo je punu primenu u slikarstvu impesionista.Slikajući bojama
Sunčevog spektra impresionisti stvaraju radosno i svetlo slikarstvo
sposobno da izrazi treperenje vazduha i drhtaj Sunčevog odbleska. 
Živosti impresionistički slikanih prizora posebno je doprinosio kratak,
zapetast potez čistim bojama, koje se, gledane sa distance, međusobno
mešaju u oku posmatrača. Takav način rada davao
je njihovim slikama svežinu tonova nepoznatu u dotadašnjoj umetnosti i
omogućavao kolorističke, a ne samo tonske kontraste. Da bi istakli svoj
pristup umetnosti, impresionisti su kao najčešće motive birali pejzaže
sa rekom, scene regata i izletišta, sneg, nebo sa oblacima, plast sena,
lokvanji na vodi i sl, jer je u njihovom predstavljanju takav potez
doprinosio dočaravanju odblesaka svetlosti na vodi, treperavoj igri
senki i, uopšte, prikazivanju fluidnih i nepostojanih aspekata
stvarnosti. Za njih su ti fenomeni predstavljali analogije
nepostojanosti i promenljivosti realnog sveta kao vrednosti značajnih
za senzibilitet modernog čoveka. 
Poseban problem koji se postavljao u impresionističkoj organizaciji slike,
zasnovanoj pre svega na svetlosti i boji a ne na motivu koji se slika,
kao i želja da se na slici zabeleži neponovljivost trenutka nasuprot
stalnim i trajnim svojstvima sveta, ticao se uklapanja ljudske figure u
takav koncept. O izazovu koji je taj problem predstavljao za umetnike,
svedoče brojne slike figure u pleneru, među kojima se motiv žene sa
suncobranom javlja kao jedan od najpostojanijih. 

NAZIV.
Za razliku od Gustava Kurbeta, Mane nije dao nikakvo ime stilu koji je
stvorio. Kad su njegovi sledbenici počeli sebe nazivati
impresionistima, odbio je da prihvati to ime za svoje delo.
Impresionistima je bilo potrebno duže vreme da steknu međunarodno
priznanje. Zanimljivo je da su Amerikanci bili njihovi prvi
pokrovitelji i da su brže reagovali na novi stil nego Evropljani. U
doba kada ih nijedan francuski muzej nije prihvatio, impresionistička
dela ušla su u javne zbirke u Sjedinjenim Američkim Državama, a
američki slikari su bili među prvim sledbenicima Manea i njegovog kruga. 
Pošto su već deset godina mlađi umetnici bili isključeni iz zvaničnih krugova
sada su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. Mone, Renoar, Pisaro,
Sisli, Dega, Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoj rad
nezavisno od Salona, osnovali su "Udruženje nepoznatih umetnika,
slikara, vajara, grafičara i drugih". Nova umetnička grupa svoju prvu
izložbu otvorila je 15.4.1874. u starom ateljeu koji je pripadao
poznatom fotografu Nadaru na pomodnom bulevaru Kapucina. Ova njihova
izložba nije imala uspeha kod publike. Osam do deset hiljada posetilaca
hrlilo je u Salon svakog dana; izložba impresionista privukla je prvog
dana tek 175 posetilaca, a poslednjeg samo 54, od kojih je većina došla
c namerom da se šali na račun izloženih dela. Ta je izložba, u stvari,
novom pokretu dala ime. Tako je Luj Leroj, neprijateljski raspoložen
kritičar, danima u podrugljivim člancima punim oštre kritike u časopisu
"Le Charivari" pozajmivši reč iz naslova Moneove slike mora "Impresija
- rađanje sunca" krstio novu umetnost: "Impresija - sasvim tačno! I
upravo sam rekao sebi da ako neka impresija tako utiče na mene, nečeg
tu mora biti. Kakva sloboda i lakoća u potezu! Nedovršene tapete mnogo
su završenije nego ova morska slika."... " Ako njihovi ciljevi treba da
se opišu u jednoj jedinoj reči, morali bismo da izmislimo reč
impresionisti. Oni su impresionisti u tome što ne reprodukuju pejzaž,
no izražavaju utisak koji on ostavlja na posmatrača".

ZAKLJUČAK.
Danas se impresionizam ne posmatra kao revolucionarno stvaranje nove
ere, ili kao dostignuće jednog umetnika; radije ga gledamo kao dalji
razvitak ideja, tehnika i opažanja koja su nastala i razvila se u toku
prve polovine XIX veka, premda su ga Mane i njegovi sledbenici
primenjivali na vrlo radikalan način. Impresija je bila vizuelni
kontakt, u jednom jedinom trenutku, sa pejzažom ili drugim motivima.
Oko nema sposobnost da primeti sve vidljive detalje u momentu; ono samo
pilji u zgrade, prolaznike i druge stvari duže nego što mi pojedinačno
posmatramo prozore, dekorativne ukrase fasada, moderni šešir ili
plemenito lice, a dužim posmatranjem naš mozak stičeprvu impresiju i
koristi zbir iskustava, običnih zapažanja i mašte. Ono što su
impresionisti uopšte, a posebno Mone, nameravali da prikažu bila je
vizuelna svežina prvog brzog trenutka, oslobođena kategorija
posmatranja i uobičajene percepcije. Kada Mone otvori svoje oči, on
vidi komade boje, išaranu površinu, mnogo vazduha određenog svetlom, i
i predmet njegovog slikanja je impresija koju prima. Pol Sezan je
okarakterisao Monea svojom čuvenom izjavom: " On je bio samo oko - ali
kakvo oko!". I njegove reči su zapravo osnovna koncepcija Moneovog
slikarstva. To što je Mone nazvan umetnikom trenutka postalo je njegovo
životno delo, jer cilj je bio zamršena nerešiva suprotnost - da se
prolaznost sačuva u trajnoj formi.