„Ovo sam ja, ali ja kao lud čovek“

29 November 2011 |    

Nesuđeni  sveštenik, a najveći slikar 19. veka, koji u napadima mentalne bolesti traga za istinom o svetu i sebi, Vincent van Gogh je postao otac  ekspresionizma, a slavu je dostigao tek nakon smrti.

Van Gogh kroz slike opisuje impresije i razočarenja svetom oko sebe, često koristeći samog sebe kao uzor. Zato i ne čudi što su neka njegova najpoznatija dela brojni autoportreti u kojima je on pokušao da prodre u sebe. Postoje tvrdnje da je razlog njihove mnogobrojnosti Van Gogh-ova zavisnost od apsinta, zbog čega su ga modeli napuštali. Zna se da je najveći broj nastao u periodu dok je živeo u Parizu, tokom koga se i kolorit njegovih boja menja. Bio je fasciniran dekorativnom japanskom umetnošću, koja mu je bila jedna od inspiracija, pogotovo dok je radio pejzaže juga Francuske.

Iako je crtao od rane mladosti, nije želeo da postane umetnik, već sveštenik. Crtanju i slikanju će se okrenuti tek nakon neuspeha u svojoj nameri, a na početku svog stvaralaštva prvo će kopirati radove pozntih impresionista tog vremena, Degas-a (Degaa), Monet-a (Monea) i Renoir-a (Renoara). Kasnije u svoje samostalne radove uvodi potpuno drugačiji stil mešanja i nanošenja boja. Koristi mnogo mračnije i čistije boje od svojih savremenika, četkicom nanoseći linije direktno iz tube. Impresinosti koriste nežne , vesele, razigrane boje stvarajući perfektnu iluziju izgleda prirode i ljudi, pa čak i svetlosti. Van Gogh napušta tu iluziju i okreće se problemima. Njegova prva slika „Ljudi koji jedu krompir“ oslikana je u tamnim tonovima, jakim linijama sumorne palete oker boje, koja doslovce predstavlja nemaštinu na licima ljudi sa slike. Ovom slikom želeo je da posvedoči o teškom fizičkom radu i o pošteno zaradjenom obroku. Sliku je poslao svom bratu Theo-u (Teu) koji je bio trgovac umetninama, da je proda. Slika nije prodata, ali danas se nalazi u Van Goghovom muzeju u Amsterdamu.

Pored portreta ljudi i svojih autoportreta, tema njegovih slika bili su i pejzaži. Slika ”Zvezdano nebo nad Ronom”, nastala je za vreme njegovog boravka u Arlu. Uzbudjivale su ga boje koje otkrvao noću, često je razmišljao kako noć ima življe boje od dana, jer sadrži intezivnu ljubičastu, plavu i zelenu. Za njega ova slika nije predstavljala obično nabacivanje belih tačkica na plavocrnu pozadinu. Najpoznatiji pejzaž je takodje i njegova poslednja slika „Žitno polje sa vranama“, koja po njegovim rečima otkriva suštinu i iskazuje osećanja koja su ga prožimala tokom poslednjih meseci njegovog života. Mračno nebo, klasje koje se povija, crne ptice za koje se ne zna da li doleću ili odleću, tri puta koja ne vode nikuda, kruti, pravi kratki potezi oslikavaju tugu i potpunu samoću. Njegov brat je smatrao da je je Van Gogh tu dostigao savršenstvo svoje tehnike, jer se gube krivudavi i talasati potezi karakteristični za njegov raniji rad, ali je takodje izrazio i svoju zabrinutost za njegov život.

Teo je bio najveća podrška Van Gogh-u ceo život takođe i njegov najveći izvor prihoda. Pomagao mu je u njegovim teskim trenucima napada psihičkog nemira i hrabrio ga da nastavlja sa svojim radom.

Često se postavlja pitanje da li je uticaj na njegov rad imala njegova mentalna nestabilnost ili je oboleo od svoje genijalnosti. Gogen je Van Goghovim portretom kako slika suncokrete, dao svoje viđenje poznatog umetnika. Suncokreti su medjutim tipični predstavnici Van Goghove tehnike korišćenja čistih boja.

Zanimljivost koja izmiče mnogima je da su Gogen i Van Gogh živeli i radili zajedno par meseci, ali netolerancija i napetost izmedju ova dva umetnika je bila toliko velika da je izbila svadja jedne večeri i koban ishod dogadjaja. Van Gogh je ostao bez levog uha i završio u mentalnoj instituciji, a posle toga njih dvojica se više nikada nisu sreli. Postoje tvrdnje da je Gogen odsekao Van Goghu uho, mada je poznatija verzija da je Van Gogh to sam uradio. Činjenica je da je boravak u mentalnoj instituciji uticala na njega, jer je tokom svog boravka u njoj uspevao da svakodnevno oslika barem jednu sliku.

Usamljeni genije, koji je veliki deo života proveo u bedi i siromaštvu, nagledan patnjom drugih, i sam je doživljavao da nema ni za hranu. U jednom trenutku jeo je svoje boje u napadima ludila. Oduzeo je sebi život. Ali taj završetak nije značio i kraj. Ironično, tek tada počinje njegova priča i uspon njegovog životnog rada.

Ubrzo posle smrti njegovo delo naišlo je na priznanje. Paul Cassirer (Pol Kasirer) trgovac umetničkim delima 1912. godine dodelio je Van Goghu etiketu preteče ekspresionizma.

Zanimljivo je i da je većina njegovih dela bila izložena u kafeu Doboš, a 1887. godine kada je kafe zatvoren njegove slike su se prodavale u paketima po deset slika. Boja sa tih slika je ljuštena kako bi se ponovo koristila. Vek kasnije njegovi “Irisi” prodani su za preko 53 miliona dolara Geteovom muzeju u Kaliforniji.